Pitali su profesora Rostovceva šta je „Disernet“, zašto je ovaj projekat zamerljiv aktuelnoj ruskoj vladi i kako Berkovič i Petrijčuk mogu da pomognu u tome. A i zašto je sam profesor završio u Crnoj Gori i šta misli o budućnosti. (Spojler: pokušava da ne razmišlja.)
Šta je Dissernet?
— „Disernet“ je počeo 2011-2012, kada je konačno postalo jasno da korupcija cveta u ruskim naučnim krugovima. Disertacije se kupuju i prodaju po principu ključ u ruke: uredno plaćanjem, naručilac dobija ne samo gotov rad, već i garanciju uspešne odbrane, odobrenje VKS i dokaze. Zaspao sam kao kandidat, a probudio se kao lekar. Ovaj lanac korupcije ide do samog vrha. , što je najvažnije, često se ove disertacije prepisuju od prvog do poslednjeg reda, samo se menja naslovna strana i ime autora. Ne može se reći da je ovo čisto ruski fenomen. Ovo je svetski problem, ali u Rusiji je poprimio izuzetne razmere – direktno proporcionalne razmerama ukupne korupcije.
Sada u Rusiji postoji oko 15.000 disertacija, za koje smo već dokazali da su copi-paste. Otprilike isti iznos je u postupku dokazivanja. A to su samo oni koji predstavljaju masivni plagijat. Još je više onih gde je ukradena ideja ili nekoliko ključnih stranica.
Ovo koristi naučnim prevarantima. Oni vode institucije od kojih je polovina naučnika kupila svoj rad. U stvari, to su mrtve duše, a ne naučnici. Ali ima ih mnogo. To znači da mogu dobiti ozbiljna državna sredstva. I potpuno je neisplativo za obične ljude koje leče lažni doktori medicinskih nauka i sude lažne (a samim tim i poslušne državi) sudije i tužioci.
Kako se to praktično dešava?
— Moji prijatelji i ja smo napravili kompjutersku bazu podataka u kojoj se čuvaju svi naučni radovi napisani u poslednjih 20 godina. Kada se kroz nju prođe nova disertacija, mašina proizvodi rezultat: to je plagijat. Sve disertacije koje se trenutno predaju VAS su uključene u naš program. Međutim, nije dovoljno otkriti da je delo otpisano. Potrebno je da pripremite dokaznu bazu, napišete izjavu o oduzimanju naučnog zvanja i sa njom se prijavite Ministarstvu prosvete i nauke.
2023. slali smo 1–2 takve prijave svakog dana. Od svih radova za koje smo pisali prijave 80 priznato je kao plagijat, a akademske titule njihovih „autora“ su oduzete. Preostalih 20 je, naravno, takođe plagijat – ali su njihovi autori raščišćeni na nivou Prezidijuma VKS. Sa izbijanjem rata, advokati i službenici bezbednosti često bivaju opravdani. I pojavila se nova tema: pseudonaučna forenzička ispitivanja. I naučnici ih pišu.
Šta je „pseudonaučna forenzika“?
— Nedavni primer je priča Ženje Berkoviča i Svete Petrijčuka. Naređeno im je da dokažu da je njihova predstava „Finista bistri soko“ prikriveni poziv na ekstremizam. Uključeni lingvista donosi zaključak (uslovno): „Udžbenik Z kaže da je podignut prst tajni znak terorista. A u predstavi svi drže prste. Postoji poziv na terorizam“. Disernet iskopa udžbenik Z, a ispostavilo se da tamo ništa tako ne piše. I on to prijavljuje.
Kako ste se osećali kada je još jednom lažnom naučniku oduzeta diploma?
– Bez likovanja. Ovo mi je zanimljivo sa stanovišta stvaranja sociološke mape naučne Rusije: gde se gnezde takvi „naučnici“? Šta će biti sa ovim „gnezdom“? I sam sam otpušten sa Instituta za teorijsku i eksperimentalnu fiziku 2013. godine – zbog globalnih razlika u pogledima na nauku (i politiku) sa novim šefom ITEP-a i Kurčatovskog instituta, Mihailom Kovalčukom. Tada smo smislili Dissernet. Da predvidimo pitanje: ne, Dissernet niko ne finansira. Ovo je volonterska zajednica. Male donacije su nam pomogle da napravimo veb stranicu i platimo rad advokata i tehničkog osoblja. Radimo crovdfunding da podržimo server i skladištenje podataka. To je sve.
Šta ste radili 24. februara 2022?
— Bio sam u Turskoj na putovanju. Čitao sam internet i ostao zatečen. Činilo mi se da je to nemoguće, ovo neće dugo trajati. Bio sam siguran da će danas ili sutra doći „bolničari“ i sve srediti. Nekoliko nedelja sam se budio svaka dva sata, pratio vesti: još ne..? Ali bolničari nikada nisu došli. Sada se više ne budim. Dugo sam pokušavao da nastavim da radim nešto u Rusiji. Na kraju krajeva, nešto smo postigli. Na primer, apsurdno forenzičko ispitivanje u slučaju Berkovič-Petrijčuk je otkazano.
Odavde, iz Crne Gore, to bi bilo teže uraditi: trebalo se lično sastati i razgovarati sa akademicima, prikupiti njihove potpise. Kad sam ovde, ne mogu pomoći. Bilo je tu nečega.
A ipak su otišli?
– Da, jer je nastala realna pretnja. Generalno, navikao sam na pretnje: 2016. godine drugovi nezadovoljni istragom o Dissernetu pucali su na moj prozor u Moskvi. Nisu me udarili. Onda sam se preselio da živim van grada. Sada… pa, sad su mogli stići tamo. Sve je rešeno za 3 dana. Saznao sam da u Crnoj Gori postoji Pristanište, gde možete ostati dve nedelje i razgledati. Jako je dobro što postoji Pristanište. I ne samo zato što je meni lično dalo krov nad glavom.
Šta je – i ko – ostalo u Rusiji?
– Sve. Prijatelji, kolege, ćerke, mačke, dom. Prelazak granice je bio uznemirujući. Prošao sam carinu i svima poslao fotografije: sve je ok, spavajte dobro. Stigao sam sa jednim rancem, u njemu je bio kompjuter. Imao sam sreće: iznajmio sam stan u Budvi, ujutru gledam na more. Učim jezik i radim. Uživam u toplom februaru. Ponekad vodim majstorske kurseve za Pristanište: pričam o Dissernetu i fizici vina. Dolaze dobri ljudi. Radim ono što volim bez razmišljanja unapred. Bilo je mnogo gubitaka u mom prošlom životu, naučio sam da se prema njima odnosim filozofski. Ali vratiću se u Rusiju.
Kada?
— Kada se vektor promeni. Kada će se ponovo pisati zakon? Kada se rat završi, i crno će ponovo postati crno, a belo će postati belo. Ovo će se desiti, sigurno.
