«Našao sam se u Budvi mjesec dana nakon početka mobilizacije. Čak i nelagodno – zašto sam čekao, zašto nijesam otišao ranije. Tako se desilo”.
“Početkom 2000-ih studirao sam na Ekonomskom fakultetu MGU. Pred nama je nastupao German Gref, pričao kako se integrišemo u Evropu, i sve što se dešavalo mene je nadahnjivalo. A onda se kočija počela pretvarati u bundevu: rokada Medvedev–Putin, Bolotnaja, pripitomljavanje medija, Krim – više nijednih iluzija nije moglo biti. Ali kod mene su ostale: kao, ti radiš, činiš dobre stvari i time se suprotstavljaš lošim. I uopšte, to je moja zemlja, zašto ja treba da idem iz nje, neka idu oni koji prave to bezumlje. Kao mnogi, do 2022. živio sam s osjećajem „možda će još proći, možda će se nešto uspjeti promijeniti”.
„Krajem februara 2022. pošli smo sa ženom Kristinom u Rostov-na-Donu da proslavimo 10-godišnjicu braka. Htjeli smo da provedemo to vrijeme nas dvoje, a možda i sa ćerkom Agatom, a možda bi Agata radije gledala crtaće na jutjubu… Umjesto romantičnog slavlja mi smo zapanjeno skrolovali vijesti. Prvo ne vjeruješ – pa čitaš u pet različitih izvora – shvataš da da, rat s Ukrajinom. Dalje – odbijanje, potpuno.“
„Onda se uključila samoanaliza. Eto, u Siriji je Rusija radila isto to, ali tada te zašto nije tako pritiskalo? Priznajem, nije tako. Ali u Ukrajini – prijatelji i rođaci. I zbog toga je takođe sramota, kao, ako nijesu prijatelji – onda je to u redu?.. I danas mi je teško sve to posložiti. Ali osjećaj je bio – banditi u podvornici biju druga, a ti ne možeš da mu pomogneš. Napisao sam prijateljima u Odesu: „Ljudi, to što se dešava – užas, oprostite, oprostite!“ Oni su odgovorili: „Da, užas, ali mi razumijemo da to nijesi ti, nijesi kriv.“ Od takvog odgovora bilo je još gore. Ne treba ljudi koji su pod bombama da ulaze u moje stanje i još mene da tješe.“
„Živio sam u Chernogolovki, naučnom gradiću vrlo blizu Moskve. Tamo su počeli da održavaju Z-autoprobige sa ura-patriotskim povicima. I vidio sam koliko je ljudi ZA. A ranije mi je izgledalo da to ludilo može da podržava samo malo, vođeno, polusumanuće manjinstvo. Kada sam shvatio da ga iskreno dijele čak i neki ljudi iz naučne zajednice, postalo je jasno da treba da se ide. 21. septembar je bio povod, ali ne razlog.“
„Iz moje porodice prvi je stigao mačak Jeroša. Jerošu su u Moskvi predali prevoznicima, a ja sam ga dočekao na pumpi u Budvi i radovao mu se kao najrođenijem biću na svijetu. Onda su došle Agata i Kristina. Sada Agata ima 8, i uopšteno se adaptirala. Samo nekoliko puta je pitala: „A hoćemo li se vratiti nazad?“ Ja sam joj govorio: „Nažalost, Rusija je počela rat sa susjedima i da ubija ljude. Ako ostanemo tamo, moraćeš da se prilagođavaš. U školi će ti govoriti da tako treba – ratovati s Ukrajinom. Odgovaraćeš zašto ne može drugačije. Učestvovaćeš na Z-paradama. Naučićeš da jedno govoriš u školi, a drugo kod kuće. Da li to želiš? Ja – ne.“
Volim da govorim sa djecom i ljudima iskreno. I znam: da smo sada u Rusiji, ja to ne bih mogao. Ili da savladavam novi govor, ili da izdajem osnovne vrijednosti. Ne, to ne može.
Kad smo moj komšija i prijatelj Borja Jemčaev i ja stigli u Pristanište, to je još bila stara vila fonda, pored kafića London. Naše sobe – na posljednjem spratu. Ja sam bez izlaska radio online, a Borja bi ponekad sišao u dvorište, pjevao i svirao gitaru. Crnogorci su slušali i tapšali sa susjednih balkona, teško da išta razumijevajući u ruskoj autorskoj pjesmi. Skoro nadrealna slika: ide rat, tvoji prijatelji – ko zna gdje, a ti živiš, u suštini, u lijepim uslovima, ali te muči neizvjesnost i misao da možda nekom Ukrajincu tvoja soba u Pristaništu sada treba više. Oko tebe, po moskovskim mjerilima, skoro ljeto, sunce sija, i tvoj drug svira gitaru u dvorištu.
Nijesam mislio da ću da mi nedostaje Rusija. Rusija su ljudi, a s njima, hvala tehnologijama, nastavljam da se čujem. Ali nedostaje mi. Pred spavanje, ili samo kada ideš zamišljen – pred očima se pojave slike najobičnijih mjesta. Zašto baš – pijaca kod metroa „Universitet“, i bakica od koje sam kupovao kisele krastavce, ili školska aleja u Chernogolovki, kojom sam išao od četvrtog do jedanaestog razreda, uvijek pod snijegom. Ali ne mogu da zamislim šta bi moralo da se desi da bih se sada vratio u Rusiju. Da se ona odjednom opet pretvori u onu iz 2004. i da se istorija prepiše ispočetka?..
Ovdje, u Crnoj Gori, u Budvi, nastala je zajednica zanimljivih ljudi koji su već prošli prirodnu selekciju i odgovorili na pitanje čiji je Krim i šta se dešava sa Rusijom. To daje snagu. I siguran sam: sada, van RF, može se uticati na situaciju efikasnije nego ostajući unutra. Pristanište takođe utiče. Mi dajemo mogućnost svakome kome je potrebna pomoć – da je dobije. I to nije emotivna situaciona pomoć dobrih ljudi. To je izgrađen sistem, koji pomaže onima kojima je juče srušena kuća i onima koji su prekjuče mogli završiti u zatvoru. Zato je to snažna humanitarna misija, koliko god to zvučalo glasno. Koja je važna i za Rusiju, i za svijet. Meni je važno da sam dio toga.
Pišem poeziju, oduvijek sam pisao. Za sebe, za prijatelje. Poslije februara nijesam počeo više da pišem, ali sam počeo više da objavljujem na FB. Evo jedne tadašnje:
Ja tebi ne želim oživjeti, ti odavno nijesi živ,
Ja tebe ne žalim uopšte — ti si moje odraženje,
Beznadno crno dno, apsolut poraza,
Apozej praznine, bezuslovni beslavni kraj.
Ti sebe nikad nećeš naći — i niko te neće naći.
Izbacili su te noću iz kuće na đavolsku hladnoću.
Ideš po škripavom snijegu, snijeg sipa za okovratnik,
Beskonačno rusko polje zategnuto u led.
Snijeg pada, i pada, i pada, i pada, i pada.“
