Rođen sam u Sverdlovsku, ali sam državljanin Srbije i od svoje 17. godine živim na Balkanu. To se dogodilo kao rezultat istorijskih peripetija i špijunskih strasti u kojima su učestvovali moji preci. Porodica mog dede po majci živela je u Hrvatskoj. Dvadesetih godina 20. veka dvojica mladih momaka – deda i njegov brat – stupili su u vezu sa lokalnim komunistima. Komunizam je bio u modi, bio je kul, progresivan i nebezbedan.
Da bi izbegla nevolje sa jugoslovenskom kraljevskom policijom, moja prabaka je svoje sinove odvela u Pariz. Tamo ih je obojicu regrutovao sovjetski GRU. Brat mog dede otišao je na zadatak u Japan, postao član Sorgeove grupe i umro u japanskom zatvoru. A moj deda je u Parizu oženio moju baku (ona je iz jevrejsko-poljske porodice), posle čega je poslat – iz GRU-a, naravno – u drugu evropsku zemlju. Baka i njene dve ćerke završile su u Moskvi. Sovjetska vlada ih je 1941. poslala da evakuišu Sverdlovsk. Skoro 20 godina kasnije, krajem 1950-ih, mladi Srbin – moj budući otac – dolazi tamo iz Jugoslavije na staž. Upoznao sam moju mamu. ja sam rođen.
Porodica moje majke je govorila ruski. U porodici mog oca, naravno, srpski. Svakog leta sam dolazio iz Sverdlovska u Beograd na odmor. Sam sam učio srpski, iz stripa, i nikada nisam pohađao kurseve jezika. Ali što je najvažnije, ovde na Balkanu sam naučio slobodan, nesovjetski život i razmišljanja. Jugoslavija je, naravno, bila socijalistička zemlja, ali ne i „sovjetska“. U najmanju ruku, postojale su otvorene granice.
Sa 16 godina pozvan sam u „vlasti“, u KGB. Ako postoji nešto što se nikada ne menja, onda je to adresa „kancelarije“ u Sverdlovsku: Lenjinova ulica, 17. Pretpostavljam da je tamo bila smeštena carska tajna policija. Sada, naravno, postoji kancelarija FSB-a. U kancelariji su me pažljivo pitali: dečko, koje ćeš državljanstvo uzeti, mamino ili tatino? Nisam razmišljao ni trenutka. Godinu dana kasnije, po završetku školovanja, upisao sam Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Na pitanje da u jednoj rečenici odgovorim šta se promenilo u mom životu nakon odlaska iz SSSR-a, odgovaram: „Počeo sam da kupujem časopis Tajm na kiosku svake nedelje.
Dok sam studirao na Pravnom fakultetu, otišao sam da radim za rusku redakciju Radio Jugoslavije – nešto kao ruski Bi-Bi-Si, ali na Balkanu. Odveli su me tamo jer sam bio tečan Rus. Već radeći kao advokat, dugo sam sarađivao sa njima. A posle perestrojke u Rusiji pisao je za Radio Slobodu i Nezavisimaju Gazetu.
Jugoslovenski rat je počeo pred mojim očima. U izvesnom smislu, to je bilo slično onome što se sada dogodilo Rusiji: postepeno je politička situacija postajala sve gora i gora, ali izgledalo je da neće doći do najgoreg. Dakle, 2014. godine, kada je Rusija zauzela Krim i izazvala nemire u istočnim regionima Ukrajine, imao sam osećaj da Ruska Federacija postupa po priručniku sastavljenom u Jugoslaviji 1990-2000. Kada se u bilo kojoj zemlji pojavi agresivni diktator i uspe da dobije podršku naroda, lako je predvideti šta će se dalje desiti. Svi događaji se odvijaju po jednom scenariju i završavaju ratom. Tako je bilo u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, tako je bilo u Jugoslaviji – hvala Bogu, nije se svodilo na gasne komore – to se sada dešava u Rusiji. Ista pljačka i bezakonje pod maskom patriotizma. I sve se završava podjednako loše za sve, ali pre svega – za narod i državu koji su to dozvolili svojim diktatorima. Nema izuzetaka.
Nedavno je neko primetio koliko je slika ruskog pevača Šamana, Putinovog miljenika, slična slici mladog naciste iz filma Kabare Boba Fosa. Mislim da ovo nije svesna kopija. Siguran sam da ne. Pretpostavljam da autori snimka sa Šamanom „Kabareom“ nisu ni videli. Umesto toga, to je istorijski obrazac: ako sledite sličnu paradigmu, na kraju ćete imati istu vizuelnu sliku, isti način razmišljanja i isti način delovanja. U Crnoj Gori živim skoro 18 godina. Nije da ja više volim Crnu Goru, a manje Srbiju, ili obrnuto. Volim određena mesta. Volim Beograd zbog njegove atmosfere, ima jedinstven „beogradski duh“. Volim srpske srednjovekovne manastire – tamo su neverovatne freske. Vredi otići, na primer, u manastir Mileševu, on je na srpsko-crnogorskoj granici, u Prijepolju. A vožnja od Beograda Dunavom, pored rumunske granice, do Gvozdenih kapija je neverovatna lepota. A šta volim u Crnoj Gori sve je vidljivo na mojoj fejsbuk stranici. Tamo ima puno fotografija, samo nekakva svakodnevica crnogorskog života. Od 9. godine, kada sam dobio Smenu kameru, zanima me fotografija. Fotografisao sam sve što je impresioniralo i iznenadilo. Zatim se malo ohladi. Sa pojavom pametnih telefona, sve se vratilo.
Postao sam volonter u Pristanište jer sam u martu 2022. osetio da moram nešto da uradim. Prvih dana rata u Podgorici je organizovan miting podrške Ukrajini. Seo sam u auto i odvezao se iz Herceg Novog na ovaj miting. Bio je to apsolutno prirodan impuls. Tada sam počeo da čitam srpske novine. Bio sam zapanjen kako neki ljudi proputinovski predstavljaju događaje. I mnogi ljudi podržavaju Rusiju na osnovu doktrine: „Sve što Putin radi je ispravno“. Za srpsku publiku (u časopisu Vreme) počeo sam da pričam šta se zaista dešava sa Rusijom i Rusima, šta piše ruska štampa, kako se režim nosio sa onima koji su protiv rata. Tada sam upoznao dobrovoljce iz Pristaništa. Bilo je jasno da je i Rusima koji beže od režima i Ukrajincima koji beže od rata potrebna pomoć oko crnogorskog jezika i razumevanja crnogorske stvarnosti. Prevodi, objašnjava, tumači. To je ono što sam oduvek mogao. To je ono što ja radim.
Šta želim da kažem Ukrajincima i Rusima koji se ne slažu sa ratom?
Razumem vas.
Znam kako je kada se život iznenada slomi. Sećam se sebe i svoje zemlje 1993. godine, na vrhuncu osiromašenja, ekonomske i političke blokade, sankcija i kraha nada. Sećam se svog očaja. Činilo mi se da će tako biti do kraja života. Ali ne, ne. Dakle, momci, ovo što vam se sada dešava neće trajati večno. Ovo će se završiti. Postoji perspektiva. Učinite sve što možete da približite ovu perspektivu.
I još nešto. Potražite podršku u prirodi. Jadranska obala je nešto posebno. Čak i ista mesta uvek izgledaju drugačije. Često se samo tako vozim po Crnoj Gori. Ako ste tužni, možete krenuti… na primer prema Ulcinju. Jednom sam tamo poveo mladi par, izbeglice iz Rusije. Oni su boravili u Risnu i bili su očigledno potišteni. Risan zaista može da te rastuži zimi. Ušli smo u auto i odvezli se na jug. Na putu, negde posle Dobre vode, počeli su da dolaze sebi. Stigli smo u Valdanos, zaliv nadomak Ulcinja, preko kojeg su neprekinuti maslinici. Išli smo u šetnju ovim šumarcima, a moji saputnici su jednostavno za samo pola sata izašli iz risanskog bluza i apatije. Ako vam je teško, idite u Valdanos. Provereno mesto, oživljava.
